Kada se pre godinu dana vratio iz jedne od svojih mnogobrojnih istorijskih poseta, predsednik Boris Tadić je samouvereno obećao da je ovoga puta zaista bilo drugačije i svoje reči potkrepio tvrdnjom da će on lično za mesec, dva otvoriti prve kineske pogone u Srbiji u kojima će se proizvoditi bela tehnika, televizori i rashladni uređaji. U međuvremenu je, umesto dva, prošlo tačno 12 meseci, a predsednik svečano nije otvorio ništa osim svog šlica
Neposredno po povratku iz istorijske posete Kineskom zidu, državotvorna Politikaje 29. i 30. avgusta prošle godine u dva nastavka objavila intervju u kome je predsednik objasnio svrhu i rezultate svoje posete. Tada novopečeni strateški partner Kine najavio je u pomenutom intervjuu da će u roku od mesec dana on lično otvoriti prve kineske pogone u Srbiji.
„Nа ekonomskim forumimа u Pekingu i u Šаngаju nаši privrednici su mi i gаrаntovаli dа će u oktobru ili novembru prve kineske investicije ugledаti svetlo dаnа u Srbiji. Jа sаm rekаo dа ću doći dа otvorim te nove proizvodne pogone аko je to istinа i nаdаm se dа će tаko i biti“, preneo je predsednik uveravanja dobijena tokom ozbiljnih razgovora koji su se odvijali po šangajskim i pekinškim restoranima i birtijama.
Na pitanje radoznalog urednika Politike da li se znа o kаkvim investicijаmа je reč, predsednik je spremno prezentovao njihovu specifikaciju.
„Radi se o proizvodnji bele tehnike, što bi bilo izuzetno korisno jer bi smаnjilа nаš spoljnotrgovinski deficit. I bilo bi veomа znаčаjno dа se obnovi proizvodnjа, nа primer, televizorа u Srbiji ili rаshlаdnih uređаjа“, rekao je tada iluzijama zaneseni Tadić.
Jedino se u konteksu srpske politike i opštevažećeg koncepta političke neodogovrnosti moglo dogoditi da pedsednik izrekne tako direktna obećanja, koja nikada nisu realizovana u stvarnosti, a da nakon toga niko ne postavi pitanje šta je bilo sa najavljenim investicijama i ko su ti ljudi koji su obmanuli predsednika. Što je najgore, sam Tadić nije ni pokušao da javnosti objasni ko ga je obmanuo prilikom poseta ekonomskiim forumima Šangaja i Pekinga. Još je čudnija sklonost predsednika da olako veruje ljudima za koje se kasnije ispostavilo da su prevaranti.
Koristeći se svim vrstama trikova i obmana koje su spin magovi sa Andrićevog venca bili u stanju da osmisle, Boris Tadić je odavno izgubio putokaz svog političkog delovanja i počeo da se koristi gestovima vrednim svakog prezira i moralnog gađenja. Iako je ustvrdio da mu je jedina garancija dobijeno obećanje da će tako biti, onog trenutka kada je shvatio da je prevaren, Tadić je bio dužan da građanima objasni zbog čega do reralizacije investicija nije došlo, pošto nije obmanut on kao Boris Tadić već on kao predsednik koji predstavlja i zastupa interese građana Srbije.
Ta zaboravljena predsednička laž samo je jedna u nizu mnogih kojima je Tadić okitio svoju političku karijeru. Našla su se tu brojna olako izrečena obećanja o odlučnom ratu protiv korupcije i kriminala, o odgovornosti nesposobnih ministara i smenama svih onih čijim radom predsednik nije zadovoljan, potom laži o ubrzanju evropskih integracija, o brzom prihvatanju srpske kandidature za članstvo u EU, o održivosti politike i Kosovo i Evropa. To je naravno tek manji deo sa spiska prevara i lažnih obećanja koje je predsednik redovno koristio sprovodeći svoje dobro upakovane strategije zavođenja domaćih birača.
Direktna posledica otupljivanja i gušenja kritičke misli domaće javnosti jeste činjenica da je danas u Srbiji politika postala delatnost bez ikakvih moralnih i zakonskih ograničenja, a politička bezobalnost promovisana u najviši princip savremenog srpskog političkog makijavelizma. Javni poslovi i opšti interesi društva u takvom poretku po pravilu su stalne žrtve političkih igara bez granica, a nesvesni građani objekti i zamorčići besprizornih poltitičkih manipulacija.
e-novine.com
